У Градској галерији Ужице у сарадњи са Музејом савремене уметности из Београда, прошле недеље отворена је изложба ,,Ера Миливојевић – Уметност јесте живот”, посвећена једном од родоначелника концептуалне уметности у Србији и Југославији седамдесетих година прошлог века. Представљени су радови из колекција Музеја савремене уметности у Београду, Лазара Сакана, Славице и Даниела Трајковића, Марка Бруна, архива фотографа Горанке Матић, уметника Зорана Поповића и Јасне Тијардовић, видео продукције Киоск – платформа за савремену уметност.

Директор Градске галерије Ужице Зоран Цветић рекао је да је реч о првој поставци која представља ужичког уметника и истакао да је његово стваралаштво немогуће представити у једној димензији јер је за Еру бављење уметношчу била стална промена.
Он је подсетио да су 1971. године у Студенстком културном центру Ера Миливојевић, Марина Абрамович, Раша Тодосијевић, Неша Париповић, Зоран Попович и Гергељ Урком отворили ново поглавље савремене уметности.
-Истина је да је све што је радио – видео филмове, фото инсталације, телесне експозиције, системе и манифестације, артикулације и предвиђања, реконструкције и репродукције доживљавао као неку врсту процеса. За Еру бављење уметношћу била је стална промена. – навео је Цветић.

Јеша Денегри, наш познати историчар уметности, је описујући уметничке појаве које су се развијале паралелно са главним токовима уметности у Југославији али нису биле у центру доминантних уметничких наратива, употребио термин ,,друга линија“. Концепт се односи на низ уметничких генерација и њихов допринос, почевши од авангарди с почетка 20. века, па све до нових уметничких пракси 70-их година. Уметници ,,друге линије“ су често били иноватори и критичари, који су радили у специфичном југословенском културном контексту, где су се преклапали утицаји Истока и Запада, комунистичког социјализма и капиталистичке демократије.
Као један од главних протагониста ове нове уметничке праксе, Ера је био познат по својим провокативним и често друштвено ангажованим перформансима, кроз које је истраживао теме идентитета, тела, политике, и слободе изражавања. Његов уметнички рад често је укључивао комбинацију различитих медија, као што су сликарство, фотографија, видео инсталације, и перформанс, што му је омогућило да кроз уметност истражује границе и могућности људског искуства.

Процес откривања и преобликовања стварности кроз концептуалну уметност

Код поставке фотоинсталације, потребна је највећа могућа дистанца у простору да би лавиринт био апстрактан као и „бели лавиринт” позадине између фотографија. Кретањем према њему постепено се открива садржај. Тада се отвара свет фигуративног и реалног и визуелне информације као сазнање. Београд се потпуно разликује од свих осталих градова које сам снимао.

Одломак из текста Ере Милиовјевића ,,Непоретне слике“ рефлексија његовог рада у медију фотографије, с посебним освртом на фото-инсталацију ,,Црно и бело око“ (1995).

Ролан Барт, француски теоретичар и критичар, у својој анализи фотографије истиче да фотографија има способност да трансформише људе у објекте, а то се посебно одражава у његовом познатом цитату ,,Смрт је еидос фотоса”, који сугерише да фотографија као медиј, има способност да фиксира тренутак и да га на тај начин одвоји као фрагмент живота који више не може да се промени. Чини се да је Ера имао на уму управо ову мисао када указује да дистанце и кретање унутар простора које омогућавају дубље разумевање и значење онога што је приказано.

У срцу Миливојевићевог стваралаштва лежи идеја да је уметник, према својој концептуалној конституцији, готово увек усамљени појединац. Ова усамљеност није нужно негативна; она може бити извор дубоких увида и аутентичних израза. Суочавајући се са питањима идентитета, слободе и друштвених појава које га окружују Миливојевић се ослања на аутентичност испољавања као кључног елемента свог стваралаштва. Његов рад није само резултат промишљања, већ и интуитивног одговора на свет око њега, а уметнички гест, било да је реч о инсталацији, перформансу или визуелном делу, постаје средство кроз које Ера истражује границе између уметности и свакодневног живота.

У преплитању односа уметности и живота, Ера Миливојевић преиспитује и редефинише значење уметности, не заборављајући на важност процеса. ,,Нову уметничку праксу“ у његово доба није било лако представити у уметниковом родном граду, а сам Ера ју је називао asrt session – дуготрајан процес који није спонтано изражајан. За њега, сваки корак у стварању, свака одлука, носи своје значење, обликује идентитет уметника и доприноси ширем дискурсу о уметности и друштву. Његова дела су концептуалне изјаве које позивају на размишљање о слободи, идентитету и улози уметника у савременом свету. На тај начин, Слободан Ера Миливојевић обликује уметност свог времена и оставља неизбрисив траг у разумевању како лична слобода може да се рефлектује у друштвеној слободи, стварајући дијалог између уметности и живота који надилази границе појединачног стваралаштва.
Миливојевић је последњи пут учествовао на некој изложби у децембру 2020. године – на јесењој изложби УЛУС-а у Уметничком павиљону ,,Цвијета Зузорић”. По позиву кустоскиње Маје Ћирић, учествовао је на изложби ,,Уплетени” триптихом ,,Антислика: Аждаја убија Светог Ђорђа“ и објектима названим ,,Ликовно смеће”. Као концептуалном уметнику, Ери слика никада није била омиљени медиј, међутим триптих који је пердстављен повоодм ове изложбе, настао током пролећног карантина 2020. године – био је инспирисан шаховским партијама. Свака боја на слици одговарала је по једној фигури, а слике би се једна у другу уклопиле и када би се њихове станице окретале. ,,Ликовно смеће” настало је од трака помоћу којих су прављени потези на слици.

-Сањао је о изложбама које би биле живе у смислу да би деловале као радионица, без статичне поставке, а чије би се отварање десило тек на крају. Направио нам је концептуалне портрете са маскама, да би Јесењу изложбу учинио живом. Показао ми је његове уметничке радове који су стварно деловали као претеча радова неких великих уметника. Волео је фудбал, чак је у у тренерима фудбалских клубова видео перформанс. Жалио се на предаторе који му отимају уметност за ситниш, што га је учинило неповерљивим. – навела је Маја Ћирић.

Слободан Ера Миливојевић био је један од пионира савремене уметности, уметник чија је креативност обликована временом у којем је деловао, али и његовом личном филозофијом. Његов приступ уметности није био само акт стварања, већ и дубоко промишљање о идентитету уметника у савременом друштву. Он се кроз своја дела усудио да постави питања која изазивају публику да преиспита сопствена уверења и нормативне оквире.

Суочавајући се са многим изазовима које носи савремено доба, где индивидуална слобода често долази у сукоб са друштвеним нормама, чини да његов уметнички гест представља и одговор на изазове савременог постојања, истовремено се бавећи и личним и друштвеним питањима. Лична слобода коју Ера испољава кроз своју уметност, на крају се одражава у ширем оквиру друштвене слободе, док његова уметност (п)остаје нит која повезује индивидуална искуства са колективним стањем.