Премијера представе ,,Лето када сам научила да летим“ одржана је пред многобројном публиком у Народном позоришту у Ужицу. Драматизација Браниславе Илић, истоименог романа Јасминке Петровић, донела је ново уметничко остварење након успешног филма, који је већ освојио срца публике. Сада, кроз театарску адаптацију редитеља Горана Головка, овај емотивни и инспиративни свет открива се на сцени, пружајући ново искуство гледања ове дирљиве приче о одрастању, пријатељству и проналажењу сопствене снаге.

Више него симпатичан списак који Софија саставља почетком летњег распуста говори о жељама и сновима једне тинејџерке и гласи овако:

1. 1. Прочитати целу лектиру
   2. Наћи кул екипу
   3. Напунити профил супер сликама
   4. Пољубити се
   5. Урадити нешто импресивно

   Наизглед врло једноставан, овај списак заправо сведочи о стварима које нас враћају у време када су летњи распусти били испуњени узбуђењем и неизмерним могућностима. Имати 13 година значи сањати о авантурама, пријатељству и маштати о првим љубавима, јер је сваки дан нова прилика за истраживање, смех и непредвиђене тренутке. Међутим, кад сагледамо да је тинејџерска слобода често била ограничена чињеницом да смо распусте проводили под будним оком бака, дека и родбине, није тешко признати да то нису биле нимало лагане муке. Иако су њихови савети и брига долазили из љубави, понекад су нас враћали у реалност света са свим својим правилима и обавезама. Са једне стране, наметнута путовања и досадни разговори одраслих, док смо сањали о слободи и узбуђењу које доносе летњи дани и бескрајна слобода. Седење на зидићу, размењене тајне, погледи прве симпатије и смех, планирање авантура – те успомене које су испуњене маштом и безбрижношћу остају трајно урезане у нашим срцима, подсећајући нас колико је важно чувати детиње снове.

   На први поглед, ово је прича која се бави универзалном темом одрастања, пријатељства и породице, са којима свако може да се поистовети.

   -Представа као и роман Јасминке Петровић отвара нека битна питања за нас на овим просторима, а то је питање помирења и опроста на разним нивоима, од породичних, друштвених па и политичких или националних. – навео је редитељ Горан Головко.

   Оно што прожима атмосферу представе, као и филма, јесте осврт на сва потиснута осећања из сопствених искустава која чине живот. Софијина прича осветљава и оне тренутке када интуитивно осећате да детињство полако остављате иза себе, али носите са собом најлепше моменте који вас обликују за оно што постајете.

   -Осим што се бавимо Софијиним одрастањем, тј. преласком из дечијег доба у одрасло, мислим да је јако лепо и важно што овом представом поручујемо колико је битно опростити и колико је важно оставити прошлост тамо где јој је место. – изјавила је глумица Невена Ковачевић која игра Ану.

   За нешто старије гледаоце, ово је дело које буди носталгичне успомене, без обзира на то да ли су дани младости били везани за приморје или нека друга места у земљи која више не постоји – мирис и укус успомена је увек исти.

   ….када замиришу познати мириси детињства и младости, када се убере воћка са сопственог дрвета…

   -Причамо једну дивну, топлу причу о љубави и праштању. Оно што је занимљиво је да је то представа за узраст који је до сада најмање имао прилике да прати садржај прилагођен искључиво њима, а то су адолесценти. – закључује Драгана Врањанац која у подели игра баку.
   За случај да смо (се) заборавили, деца увек природно знају да избришу границе међу собом, искрено и маштовито гледају на свет, летећи у својим настојањима да уживају у свакодневним тренуцима, и то је оно на шта нам се тако радосно и искрено указује кроз ову причу.

   Уколико су лепа, лета ипак трају само на тренутак. Зато никада немојте да заборавите колико је важан један списак жеља којим се руководите, без обзира на (ваше) доба. Нека нас порука ове представе само подсети на оно што већ знамо, а то је да наши избори у животу треба да нас уједињују, јер је већ довољно оних ствари која нас раздвајају. Јер, као што каже нона Луце ,,Можеш отић и на Месец, ал’ прво мораш научит живет на Земљи” – и зато ова прича није толико прича о опраштању колико је прича – о љубави. У сваком смислу.