У оквиру програма ,,Ужице, престоница културе Србије – 2024”, свечаности поводом обележавања Дана града и 145. годишњице од рођења Михаила Миловановића, у Народном музеју Ужице отворена је изложба „Боје времена – Михаило Миловановић, портретиста у рату и у миру“. Изложба која представља Миловановићеву портретну делатност у распону од три деценије биће отворена до 1. новембра.

Боје времена у којима је Михаило Миловановић одрастао биле су године испуњене борбом за преживљавањем, где су свакодневне обавезе и тешки послови потпуно заменили дане детињства. Већ као млад човек, сналазио се у друштву које је захтевало много, а давало мало. Тешкоће које су обликовале његово детињство биле су и истовремено позадина и темељ његове касније уметничке каријере али нису постале препрека стварања већ извори који су га водили ка уметности и изразу који касније налази у портретном стваралаштву. Од каменорезачког заната који му је био неопходан да преживи, дошао је до свог позива и као уметник започео свој пут на минхенској Академији где добија звање академског сликара чиме постаје први академски сликар из Ужица.

Ауторка изложбе Катарина Мићуновић Доганџић, виши кустос Народног музеја Ужице, каже да посетиоци могу да виде једну изванредну технику било да је реч о ратним, грађанским или породичним портретима.

-Опус од 29 портрета који су хронолошки изложени осликавају развој сликаревог стила, али и његове занатске вештине и сведоче о једном богатом и садржајном уметничком изразу и времену у коме је Михаило Миловановић живео. – навела је Гордана Лазић, исторчарка уметности која се дуго времена бавила ликом и уметничким делом Михаила Миловановића.

За време Другог светског рата Михаило се прикључује Дринској дивизији као добровољац и одлази са војводом Путником на Крф где постаје званични сликар Врховне команде. Миловановић је у том периоду насликао портете краља Петра и Александра Карађорђевића, војводе Путника, Мишића, Степановића, Бојовића, генерала Јуришића Штурма. Израдио је споменике архимандриту рачанског манастира и кнезу Соколске нахије Хаџи Мелентију у манастиру Рача, команданту Златиборског комитског одреда мајору Кости Тодоровићу у Сребреници, српским ратницима у Младеновцу, споменик на Крфу погинулим војницима Дринске дивизије, мермерни иконостас у православној цркви у Младеновцу. Један је од оснивача Удружења ликовних уметника Србије. Носилац је Албанске споменице, Ордена светог Саве и Ордена Југословенске круне III степена.

По ослобођењу живео је и стварао у Београду, а потом се супругом Валом, сином Момчилом и ћерком Маром вратио у завичај где је изградио кућу са атељеом. Изложбе његових слика у периоду имеђу два светска рата биле су прворазредан културни догађај, а хроничари су забележили да је изложба 1938. у павиљону „Цвијета Зузорић“ у Београду била најпосећенија поставка у дотадашњој историји те куће.

Његово сликарство карактерише преплитање реализма, симболизма и импресионизма, у динамичком процесу сталних преображаја и потраге за препознатљивим изразом, лакоћа прилагођавања различитим формама, уз постојано уверење да је народна традиција и извор и исходиште уметничког подухвата.

Радити подједнако изузетно у временима најдубљег сиромаштва, као и у тренуцима великих успеха, показује да стваралаштво Михаила Миловановића није само професионални позив, већ одговор на дубљи, унутрашњи зов душе. Прихватајући различите послове који су били потпуно изван уметничког оквира, како би иоале задржао могућност бављења уметношћу, представља приказ оличења његове воље, упорности, храбрости и ведрине с којом је приступао животу и својим изазовима. Такав неуништиви дух који је природно постојао у њему директно је утицао и на његов портретни рад, где лица која слика не приказују реалистички само физичке карактеристике, већ одражавају и ону унутрашњу снагу, борбеност и аутентичност коју је препознавао у себи и у људима око себе. Као уметник, он можда чак и несвесно понире у личност субјекта којег слика, тражећи оно што је суштински људско – снагу, слабост, тугу, радост – и кроз те елементе обликује карактер портрета. Такав процес често подразумева рефлексију уметника самог, јер кроз свој рад он вероватно и несвесно пројектује сопствена осећања, ставове и доживљаје. Уметнички израз је увек, макар делом, лична интерпретација стварности. Зато су портрети Михаила Миловановића реалне приче о људима и оном духовном и емоционалном у њима, без обзира на спољашње околности.

Као и увек када рат покаже своје наизглед закулисне истине, углавном страдају недужни и праведност губи своје облике. Већ почетком Првог светског рата са групом Ужичана стрељан и покопан у масовну гробницу 28. новембра 1941, дан пред пад Ужичке републике. Други пут је убијен када су његова дела склоњена, уништавана и забрањивана. Тај послератни принудни заборав није био само физичко уклањање његових радова, већ дубоко симболичан чин гушења стваралачког наслеђа једног времена јер када се уметничко дело брише из јавног простора и колективног сећања, уметник постаје невидљив, а његов допринос култури и друштву се своди на тишину.
Међутим, његов опус је оставио велики траг који није могао да буде избрисан тако лако у свести људи. Као што је готово увек случај са изузетним личностима, чак и када остане само тихо подсећање, реална уметност има моћ да преживи сваку силу која покуша да је избрише. Кроз сећања оних који су га једном разумели, успешно је сачувано његово наслеђе, које уз поменуто уверење да је народна традиција и извор и исходиште уметничког подухвата, нашло свој пут у садашњост са циљем да траје. Прву монографску студију о њему објавила је у Ужичком зборнику 1993. године управо мр Гордана Лазић, а Ђорђе Пилчевић 1998. обимну књигу о његовом лику и делу, а исте године изашао је и уметников роман ,,Лендина воденица#. Радио-телевизија Србије приказала је 1999. године краћи документарни филм Миодрага Јовановића о Женском акту. Првом академском сликару из Ужица и ужичком хроничарау реализма подигнута је спомен-биста у центру Ужица, а 2003. године Народни музеј у Ужицу му је посветио легат. Више од шест деценија након његове смрти, одлуком Окружног суда у Ужицу, Миловановић је рехабилитован 2007. године.

Ако се икада поведе прича о Михаилу Миловановићу, та прича буде мора да буде одраз његовог изузетног стваралаштва јер његова заоставштина, подједнако као и судбина, јесте део нашег заједничког идентитета. Свесни значаја и изузетног доприноса, у оквиру пројекта ,,Ере културе“, град Ужице ће реконструисати вилу Миловановића и направити легат овог ванвременског уметника.